Ovaj tekst je pisan i objavljen 19. juna 2016. na sajtu projekta eIgralište sa kojim smo i pobedili te godine na Superste takmičenju Erste banke.

Ušli smo u takmičenje Superste Centrifuga totalno neobavezno, jer smo hteli da probamo… Da probamo kako izgleda kada se takmičite protiv velikih ljudi/organizacija i njihovih ideja, a vi ste samo klinci.

Prošle godine sam bio onaj koji treba da da svoje srce kako bi podržao neki projekat, a ove godine sam molim ljude da učine isto za mene. Gledajući prošlogodišnje takmičenje Centrifuga 2015 nikada nisam zamišljao da će se u njemu jedne godine naći i ideja mog tima. Lajkovao sam stranicu Superste-a na Facebook-u i jednog dana mi je na zid izašla informacija da su prijave otvorene. Imao sam to u glavi i dosta pričao sa ljudima kojima verujem, šta oni misle o početnoj ideji i kako mogu da pomognu. Uz veliko oduševljenje, svi su podržavali nameru da se prijavimo.

Sećam se da nam je trebalo dosta vremena da popunimo prijavu za takmičenje. Bile su potrebne informacije o kojima nikada nismo razmišljali, a kamo li ih do tada pominjali. Mi nismo znali da napišemo projekat, mi smo imali ideju. U pomoć smo pozvali još dvojicu naših dobrih prijatelja, Marka, studenta Prirodno matematičkog fakulteta i Mladena, studenta Elektronskog fakulteta. Oni su nam dosta pomogli da uobličimo ideju i da smislimo šta je to što mi radimo i koji je naš cilj u svemu tome. Ukratko priključili su se i oni našem timu.

Posmatrajući proces takmičenja na sajtu, razmišljali smo šta ćemo raditi u daljim fazama, gde ćemo usporiti, gde ubrzati, a non-stop se trudili da razradimo ideju do najsitnijeg detalja. Bili su to dugi sastanci, na kojima smo se i svađali i zabavljali, ali i radili. Počeli su specijalni događaju u daljim fazama takmičenja, tako da smo zbog ograničenja broja učesnika morali da podelimo tim na dva dela, ali svakog sekunda bili u kontaktu sa ovim drugim i delili informacije, jer smo se vodili politikom da četiri glave razmišljaju bolje nego dve.

Na 1. projektnoj klinici nismo znali šta da kažemo, bilo nam je teško objasniti da mi ne pravimo novu igricu, već da koristimo postojeću kao platformu i da unutar nje pravimo mini igrice i takmičenja. Međutim upoznali smo sjajne mentore, koji su nam dali odlične savete i usmerili nas da razmišljamo tamo gde smo najslabiji i da takve delove popravimo. Sledeći put smo se sa njima videli na Ideodromu, gde smo im direktno predstavili ideju, ali ovog puta u vidu projekta. Sve više je naša priča dobijala onaj pravi oblik projekta, kakvog su ostali imali još na početku takmičenja.

Došli smo do faze online glasanja, smislili detaljan plan, kontaktirali medije, drugare, roditelje, familiju, profesore i sve za koje smo mislili da bi mogli da nam pomognu kako bismo skupili što više glasanja i prošli u finale takmičenja. Tih nedelju dana sve oko nas je stalo i trenutni cilj koji smo želeli da ispunimo je bio da budemo u TOP 20 projekata na listi i ne ispadnemo iz takmičenja. Kada smo se vratili sa Ideodroma, glasanje je već bilo u toku, a mi 16. na listi. Razlika u glasovima brojala se na prste, malo je falilo da izletimo ispod crte.

Gostovali smo na televizijama, radio programima, davali izjave, novinari su nas uglavnom gledali sa nevericom: „programeri???“, „projekat???“, „tako mladi???“ i odmah nas pitali kako mogu da ga podrže, jer će svojim glasom za projekat podržati i nas. Veliko olakšanje osetili smo kada smo u poslednjim danima videli da nismo sami i da se za nas bore i naše škole, prijatelji i da podršku pružaju čak i oni koji nas ne poznaju, ali im se ideja i projekat jako sviđaju i želeli bi da uspe. Verovali ili ne bili smo u top 20 i to na 5. mestu.

Prošli smo u finale, dobili zadatak da za 4 minuta po formatu PechaKucha (20 sekundi x 12 slajdova) predstavimo naš projekat žiriju, koji nas nikada nije video, niti čuo za naše ideje, i on će onda odlučiti da li će naš projekat biti u top 10 projekata i dobiti sredstva za realizaciju ili ne. Vežbali smo, svaka sekunda je bila isplanirana, svaki ton bio definisan, nije bilo mesta za grešku. Ovoga puta na finalni događaj je krenuo ceo tim, nismo hteli nikoga da ostavljamo. Pokidali smo prezentaciju, dobili ogroman aplauz, a onda nestrpljivo sa svojim timom čekali rezultate.

Trenutak koji ću zauvek pamtiti, jeste onaj kada je projekat eIgralište pročitan kao jedan od deset pobednika, a moj tim poslao mene da u ime celog tima primim nagradu… Verujte mi da je to za mene bila velika čast, biti najmlađi u timu, a verovatno jedan od najmlađih u celom takmičenju, i dobiti priliku da promenim nešto u svojoj zemlji, dobiti poverenje od svog tima, dobiti poverenje od jedne banke i od mentora i žirija je ono što ću nositi u sebi do kraja života.

Ne gledam celu ovu priču sa strane klinca koji ima 17 godina i kome je majka morala da potpisuje saglasnost da bi u ovom takmičenju učestvovao, već sa strane čoveka koji pored sebe ima tim i koji je sa timom uspeo da pobedi na jednom bitnom takmičenju, koji je mnogo toga naučio kroz to takmičenje zajedno sa timom i koji će sa timom pokušati da napravi bolju budućnost i za sebe, ali i svoju decu!

Hvala na čitanju!